Sećam se jednog svog teksta u pirotskoj “Slobodi”, od pre par godina. Pre par dana je bila 7-ogodišnjica 5-og oktobra, pa da ga ponovo objavim, da se podsetimo malo kako je to bilo. Verujem da je jos uvek tema aktuelna…
Da sam ja vlast
Šta ćeš sad da pišeš? - pitali su me mnogi posle 29. maja nekako pakosno i podrugljivo - nema više za tebe materijala!O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi smo isti onakvi kakvi smo i pre bili.
Radoje Domanović, 25. decembar 1904.
Davno je prošao naš 29. maj. Istina, gledam: iste ulice, iste zgrade, isti ljudi… Oni prostodušni Srbi, širokih ruku, kojima ništa nije teško u životu. Sedim u kući, nešto me pritiska u grudima i moram da izađem napolje i da ih vidim - strašno mi nedostaju. Izlazim, a sve je čisto, prosto mi je drago, nekako pomislim, ulica mi je drugi dom. Šetam pun sebe, opija me sladunjav miris lipa, i shvatam: svake godine sve ih je više. I, za tren oka… i ne primetim kad stignem do gradskog trga. Prosto čovek ne može da odoli da sedne na klupu, nasloni leđa i uživa u parku oko sebe. Ono divno zelenilo koje pokriva ceo gradski trg, te stare jele koje su bile svedoci godina udvaranja pod sobom, čarobno umiruju. U gradu si, a kao u šumi – osećaš mir koji uznosi! Nekako sve to nije bilo dovoljno. Nađe se neka dobra duša da trg ukrasi divnom fontanom i, stvarno, odlično je uklopi u okolinu. Kad pogledaš - pomislio bi čovek da je ona od vajkada tu. Još mu nekako bi malo drveća i ista dobra duša se potrudi da ih zasadi još. I sada ljudi sede i uživaju u cvrkutu ptica. A ako požele da prošetaju trgom, neće više naići na one nezgodne rupe, kojih je do skora bilo na svakom koraku. Isti oni dobri ljudi, koji su se potrudili da nam ulepšaju živote, pobrinuli su se i za naše zdravlje. Zaista, nemam reči, puno im hvala za to! Ta vlast, tako brine o nama, običnim građanima, možeš pomisliti da smo joj rođena deca. Verujte, taj osećaj odgovornosti nikada do sada nisam doživeo! Stalno misle o tome da ne ostanemo gladni, dobijamo svakog dana redovno sledovanje i ne moramo da mislimo ni o čemu - oni su tu da misle umesto nas. Svakog jutra ono čuveno: “Dobro jutro, dragi građani, naš predsednik doručkuje, a za vas malo muzike!” Šta bi mi Srbi bez veselja! Samo, polako me hvata strah da se ne probudimo jednog jutra i toliko odebljamo od silne hrane, da ne možemo ni iz kreveta da ustanemo… Biti na vlasti, u današnje vreme - to je tako teško! Nudili su mi - kažu: “Da predložimo tebe, druže, da budeš naša vlast! Brinućeš o nama, a mi ćemo biti tvoji verni građani! Gde god da kreneš, mi smo u stopu za tobom!” Zaboga! Razmišljao sam - ali nisam smeo. Zar ne znate kolika je to odgovornost?! Svakog dana dolaziti na posao redovno, svakog drugog dana davati izjave za novine, a svake nedelje pojaviti se na televiziji… Mnogo je! Smisliti kako rešavati tekuće probleme, tipa: da li Bistrica teče uzvodno ili nizvodno i da li je više metar kvadratni ili hiljadu maraka? Zaista ne bih znao kako bih ja o tome govorio. Za to treba puno znanja, šta bi tu meni pomogle ove moje škole. Morao bih prvo dugo da učim da to kažem narodnim jezikom, da bi me “rázbrali” svi ljudi. Šta, da li sam to dobro čuo?! To je lako?! Grešite! Svi vi koji sa nevericom čitate moje reči, pokušajte da kažete ono narodno “ćamćićem ću te, ćokanćićem ću te…” i videćete da to i nije baš tako jednostavno. Muka živa, samo gledam, niko ne želi ni jednu fotelju, ni jednu funkciju. Od silne odgovornosti koje ta mesta nose, sve se guraju i podmeću jedna drugom. Prosto da čovek nije u njihovoj koži… I onda ih ljudi izaberu, naravno ne njihovom voljom, na mesto Glod-a (poznatije: Glavnog i ODGOVORNOG Upravnika) u nekom preduzeću i oni jadni ljudi, šta će, moraju da prihvate. A vredni su, kao pčele, sve rade umesto nas. Ne žele da nas muče ni da razmišljamo o poslu. Kažu: “Vi ne morate da radite, da prolivate suvišan znoj – mi vas volimo, radićemo sami umesto vas!” I tako i bi! Izjuri nas vlast sa radnih mesta - nisu mogli drugačije zbog naše motivacije da radimo i… ostadoše oni sami. Sad rade stostruko. Jasno vam je: to je ta urođena srpska odgovornost i ljubav prema bližnjem svom! I tako kako prolazi dan za danom, ne moramo mi, obični građani, više ništa sami. Svakim danom sve nam je lepše, sve šire oko vrata. Znate i sami da nema ničeg lepšeg, ali na koncu konca, pitam se samo, šta će biti kada se toliko oslonimo na njih i oni ostanu bez naše pomoći? Kako li će onda vladati?!
